ЛУВИЈЦИ
Ко су били Лувијци? Упркос оскудним изворима, с поприличном сигурношћу можемо говорити о њима као о индоевропском становништву које је у једном историјском периоду насељавало већи део Мале Азије.
Већ од краја трећег миленијума пре Христа, ако не и раније, у Анатолији постоје три главне групе народа које говоре индоевропским језицима: нешитским (хетитским) у централном и источном делу, палајским северозападно од њих и лувијским на западу и југу. Не постоји општа сагласност око тога када су и одакле ове групе стигле у Малу Азију, нити је решено питање њиховог даљег померања након досељења. Према неким истраживачима, Лувијци су први дошли, у раном трећем миленијуму, да би се Хетити и Палајци појавили иза њих. Према другима, опет, до диференцијације и поделе на ове групе унутар једне индоевропске скупине долази тек након што се она доселила у Анатолију. Поједини истраживачи, пак, померају присуство ових Индоевропљана у Анатолији чак и на неколико хиљада година пре поменутог трећег миленујума пре Христа.
Већ од краја трећег миленијума пре Христа, ако не и раније, у Анатолији постоје три главне групе народа које говоре индоевропским језицима: нешитским (хетитским) у централном и источном делу, палајским северозападно од њих и лувијским на западу и југу. Не постоји општа сагласност око тога када су и одакле ове групе стигле у Малу Азију, нити је решено питање њиховог даљег померања након досељења. Према неким истраживачима, Лувијци су први дошли, у раном трећем миленијуму, да би се Хетити и Палајци појавили иза њих. Према другима, опет, до диференцијације и поделе на ове групе унутар једне индоевропске скупине долази тек након што се она доселила у Анатолију. Поједини истраживачи, пак, померају присуство ових Индоевропљана у Анатолији чак и на неколико хиљада година пре поменутог трећег миленујума пре Христа.
Могући размештај Индоевропљана у Малој Азији крајем трећег миленијума пре Христа
|
Мала Азија у касном бронзаном добу
|
Хетитски закони откривени у архивама хетитске престонице Хатуше помињу, средином другог миленијума пре Христа, земљу Лувију (KUR Lu-ú-i-ya). Не постоје, међутим, докази да је икада постојала унификована држава таквог имена - нема лувијских краљева ни њихове престонице. Новохетитска копија Хетитских закона замењује Лувију Арзавом, што показује да је Лувија обухватала значајне делове западне Мале Азије. С друге стране, лувијски хијероглифски натписи показују да се лувијска територија ширила и према југоистоку (овоме треба додати и чињеницу да постоје такви лувијски натписи и од стране самих хетитских царева, укључујући ту и престоницу Хатушу).
На Лувијце се највероватније односи и термин nuwa'um старих асирских текстова из Канеша, што потврђује присуство Лувијаца у јужном делу централне Анатолије већ почетком другог миленијума пре Христа. Лувијска лична имена појављују се у староасирским текстовима из Канеша и других места (20-18. век пре Христа), хетитским из Хатуше и других (16-13. век), асирским 9-7. века, као и грчким текстовима из Анатолије првог миленијума пре Христа.
Географски положај појединих лувијских области и места још увек је непоуздан. Постоји, мање-више, општа сагласност око одређених локација: земља Тархунтаса простирала се на запад све до Пархе и реке Кестрос; Лука је била смештена на територији класичне Ликије; Мира се простирала до средине западне обале Мале Азије. Такође, готово је сигурно да се иза имена Апасе и Милаванде крију каснији Ефес и Милет, као што је од већине научника прихваћена идентификација Вилусе са древном Тројом.
Проблематичан је, на пример, положај Каркисе/Карије, коју неко смешта у област класичне Карије, док је други смештају даље на северозапад, источно од Вилусе. Исто тако, Асува (Assuwa) се може повезати с класичним Асосом, али и са именом Азије, првобитно смештеној у западном делу централне Мале Азије (лингвистички, термини су повезани; овај назив потврђен је и у микенском личном имену: a-si-wi-jo).
У западној Анатолији се за време владавине Хатушилиша I (17. век пре Христа) први пут помиње земља Арзава и овај назив у каснијим верзијама Хетитских закона замењује географски појам Лувије (мада је термин luwili и даље у употреби као језички појам). Арзава у ширем смислу вероватно се простирала преко већег дела територије која је раније називана Лувијом, са знатним делом лувијског становништва. С друге стране, изван Земаља Арзаве, у западној Анатолији остале су бројне области насељене Лувијцима (попут земље Луке, касније Ликије).
На Лувијце се највероватније односи и термин nuwa'um старих асирских текстова из Канеша, што потврђује присуство Лувијаца у јужном делу централне Анатолије већ почетком другог миленијума пре Христа. Лувијска лична имена појављују се у староасирским текстовима из Канеша и других места (20-18. век пре Христа), хетитским из Хатуше и других (16-13. век), асирским 9-7. века, као и грчким текстовима из Анатолије првог миленијума пре Христа.
Географски положај појединих лувијских области и места још увек је непоуздан. Постоји, мање-више, општа сагласност око одређених локација: земља Тархунтаса простирала се на запад све до Пархе и реке Кестрос; Лука је била смештена на територији класичне Ликије; Мира се простирала до средине западне обале Мале Азије. Такође, готово је сигурно да се иза имена Апасе и Милаванде крију каснији Ефес и Милет, као што је од већине научника прихваћена идентификација Вилусе са древном Тројом.
Проблематичан је, на пример, положај Каркисе/Карије, коју неко смешта у област класичне Карије, док је други смештају даље на северозапад, источно од Вилусе. Исто тако, Асува (Assuwa) се може повезати с класичним Асосом, али и са именом Азије, првобитно смештеној у западном делу централне Мале Азије (лингвистички, термини су повезани; овај назив потврђен је и у микенском личном имену: a-si-wi-jo).
У западној Анатолији се за време владавине Хатушилиша I (17. век пре Христа) први пут помиње земља Арзава и овај назив у каснијим верзијама Хетитских закона замењује географски појам Лувије (мада је термин luwili и даље у употреби као језички појам). Арзава у ширем смислу вероватно се простирала преко већег дела територије која је раније називана Лувијом, са знатним делом лувијског становништва. С друге стране, изван Земаља Арзаве, у западној Анатолији остале су бројне области насељене Лувијцима (попут земље Луке, касније Ликије).
ЛУВИЈСКИ ЈЕЗИК
|
Лувијски језик део је анатолске групе индоевропских језика, којој припадају још и хетитски, палајски, ликијски, лидијски и каријски (слабо потврђени писидијски и сидетски могу бити касни облици лувијског, иако за то још увек нема дефинитивне потврде; од горе поменутих, ликијски језик је најближи лувијском). Сви наведени језици изводе се из тзв. прото-анатолског који се, опет, изводи из прото-индоевропског језика.
Лувијским језиком говорило се у широким областима западне, јужне и југоисточне Анатолије. Отворено је питање да ли се и када овим језиком говорило и на далеком северозападу, односно у области Троаде. Тренутни докази дозвољавају могућност постојања и једног другог, сродног али ипак другачијег индоевропског језика у Троји (лув. Wilusa) другог миленијума пре Христа. |
Лувијски хијероглифски печат из Троје
|
| ТРОЈАНЦИ.pdf |
ЛУВИЈСКИ ХИЈЕРОГЛИФИ
|
Швајцарски оријенталиста Johann Ludwig Burckhard био је највероватније први који је обратио пажњу на неки лувијски хијероглифски натпис - путујући кроз Сирију 1812. године, оставио је кратку забелешку о каменом натпису који је открио у Хами (библијски Хамат). Натпис, међутим, није изазвао веће интересовање у то време.
Француски истраживач Charles Texier је 1834. године налетео на рушевине у Богазкеју, за које ће се касније испоставити да припадају престоници Хетитског царства. Тексијер је ван града открио и древно камено светилиште са урезаним фигурама божанстава и њиховим именима исписаним хијероглифским писмом. Израженије интересовање за хијероглифске натписе наступило је тек након неколико деценија. Међу првима који је покушао да их дешифрује био је британски асиролог Archibald Henry Sayce, који 1876. године за њих предлаже термин "хетитски", повезујући ускоро налазе у Сирији са онима у Анатолији. Први корпус хијероглифских текстова објављује, почетком 20. века (1900-1906. године), Leopold Messerschmidt. Откриће глинених таблица у архивама хетитске престонице Хатуше омогућило је нове информације о Хетитима и њиховом језику, али је дешифровање лувијских хијероглифа и даље измицало упорним истраживачима. Број откривених хијероглифских натписа наставио је да расте, да би се до најважнијег открића дошло 1946. године: откривен је двојезични лувијско-феничански натпис Каратепе-а. Натпис, састављен од 75 реченица, и даље представља најдужи откривен хијероглифски натпис. Даљем напретку допринела су открића отисака печата у Рас Шамри (древни Угарит) 1953. и 1954. године. Најзад, од седамдесетих година 20. века писмо се може сматрати дешифрованим, уз општеприхваћене измене код читања појединих знакова. Ипак, многа питања у вези са лувијским језиком и писмом и даље остају отворена. |
|
Лувијски хијероглифски натпис
|
Стела са лувијским натписом
|
ПИСМО
|
Међу знаковима лувијског хијероглифског писма можемо јасно разликовати три врсте: логограме, детерминативе и силабограме. Први представљају целу реч једном сликом, други се не читају, већ се користе за ближе одређивање неког појма. Силабички знакови користе се за фонетско обележавање одређене речи. Силабограми обично имају неку од следећих структура: вокал (V), консонант-вокал (KV) или консонант-вокал-консонант-вокал (KVKV).
Реч се може записати као комбинација логограма и силабограма, али може бити искључиво састављена од фонетских знакова. Текстови се пишу бустрофедоном, односно уз наизменично смењивање смера писања из реда у ред. Најранији примери систематског писања лувијским хијероглифима припадају 14. веку пре Христа, када су на хетитским званичним и краљевским печатима забележена имена и титуле исписане овим писмом. Највећи број натписа ипак припада времену након пропасти Хетитског царства. Писмо се развијало током векова коришћења, где су логограми постепено уступали место фонетским знацима. Сматра се да је коначно уобличено око 1100. године пре Христа. |
Лувијски силабариј
|
Лувијски логограми
|
Лувијски логограми
|
