САНСКРИТ

Санскрит представља класичан облик староиндијског језика који је, уобличен трудом граматичара (главним кодификатором сматра се Панини, 4. век пре Христа), до данас остао употребљив као језик књижевности и науке. На почетку староиндијске књижевности стајале су Веде, састављене на старијем језику који, постепено, до времена најмлађих делова ведске књижевности достиже онај ступањ који се може назвати класичним санскритом.
Праву, репрезентативну санскритску литературу чине два чувена епа, Махабхарата и Рамајана, док из времена након Христовог рођења треба поменути најпознатијег староиндијског песника Калидасу - два његова епска дела, Рагхувамса и Кумарасамбхава, драму Сакунтала, као и лирско ремек-дело Мегхадута ("Облак гласоноша"). Поред њега, познати су лирски песници Амару и Бхартрихари, а збирка басни и бајки Панчатантра имала је огроман утицај на светску књижевност.

ДЕВАНАГАРИ

Деванагари је писмо којим се пише санскрит. Његов назив могао би се превести као "град бесмртника". Чине га вокали, дифтонзи и консонанти, као и одређени додатни знакови којима се мења изговор основних слова.

Вокали, дифтонзи, анусвара и висарга

Вокали могу бити кратки и дуги (a, ā, i, ī...) док у дифтонге спадају: e, ai, o, au.
На слици се, поред вокала и дифтонга, налазе и:
- анусвара - тачка изнад слога, којом се обележава носни (назални) сугласник
- висарга - две тачке иза слога, којима се обележава испуштено s или r, а које се изговарају као кратко, оштро h.

Консонанти су:

Деванагари консонанти

Сваки од консонаната подразумева пратећи вокал а. Овај вокал мења се допунским знаком на следећи начин:

Вокали иза консонаната

Уколико треба изразити одсуство пратећег вокала, то се чини косом цртом (вирамом) испод знака:

Употреба вираме

Знакови се, у овом случају, читају без пратећег вокала:
p, k, ṭ.

Постоје и консонантске групе које су, у ствари, комбинације појединих консонантских знакова и у том случају нема вокала међу консонантима. Постоје одређени принципи којима се руководимо приликом спајања сугласника. Неки од њих су уочљиви у наредним примерима:

Постоје, међутим, и два знака која се битно разликују од њихових саставних делова:

---

Од осталих битних правила изговора вреди напоменути да се гласови, у транскрипцији обележени као c и j, обично изговарају онако како је то устаљено на западу (енглеском говорном подручју, на пример), као ч односно џ:
Pañcatantra - Панчатантра, mahārāja - махараџа, али је тај изговор неисправан. Овим словима, као староиндијским палаталима, у потпуности одговарају српска ћ и ђ, па је исправније рећи: Пањћатантра, односно махарађа.