ХЕЛАДА
"Οργανική, έξω από κάθε ξένη επίδραση είναι η ανάπτυξη του ελληνικού ανθρώπου˙ οργανικά αναπτύσσεται και η ελληνική γλώσσα. Τέλεια δεν είναι από την αρχή˙ από την αρχή όμως κρύβει τα σπέρματα που θα οδηγήσουν στην τελείωση. Η γλώσσα των Μυκηναίων Ελλήνων, είτε τη διαβάζουμε σήμερα είτε όχι, είτε τη διαβάσουμε κάποτε είτε όχι, μια φορά έκλεινε μέσα της, εν σπέρματι, όλες τις δυνάμεις που θα πλαστουργήσουν κάποτε τη γλώσσα του Σοφοκλή και του Πλάτωνα. Και αν η ελληνική ποιητική γλώσσα έχει φτάσει στην Ιλιάδα και στην Οδύσσεια σε θαυμαστές εκφραστικές ικανότητες, ας μην ξεχνούμε πως ο Όμηρος είναι ένας από τους τελευταίους εκπροσώπους μιας επικής παράδοσης, που αρχίζει πολλούς αιώνες πιο πριν. Στους γνωστούς προομηρικούς ποιητές, που η χρονική απόσταση και η μεγαλοφυΐα του ποιητή της Ιλιάδας και της Οδύσσειας τους έριξαν στη λησμονιά, χρωστάει η ελληνική ποιητική γλώσσα την τελείωσή της. Το μόχθο τους, ως που να την κάνουν ικανή να εκφράζει και τα πιο ανάλαφρα κινήματα της ψυχής, μόνο να τον φανταστούμε μπορούμε. Όσο για τον πεζό λόγο, την αδεξιότητά του δεν είναι δύσκολο να την πιστοποιήσουμε ακόμα και σε κείμενα γραμμένα στην κλασσική Αθήνα του Πελοποννησιακού πολέμου, γύρω στα 425. Μια γενιά αργότερα θα βρούμε στον Πλάτωνα τον αττικό λόγο τελειωμένο.
Οι Έλληνες δε μεταφράζουν ξένα έργα όπως οι Χετταίοι και οι Ρωμαίοι, όχι γιατί δεν το μπορούν, όχι γιατί τα περιφρονούν, αλλά γιατί από μια πιο πολύ ασυνείδητη παρά συνειδητή αντίσταση δε θέλουν να διαταράξουν την οργανική ανάπτυξη του ελληνικού λόγου και γενικότερα του ελληνικού κόσμου. Η μετάφραση ενός έργου αλλόγλωσσου συχνά εκβιάζει το μεταφραστή να εισαγάγει στη δική του γλώσσα στοιχεία ξένα. Η γλώσσα του πρωτότυπου έργου δεν μπορεί παρά να επηρεάζει τη γλώσσα της μετάφρασης. Πολύ πιο σημαντικό είναι ωστόσο κάτι άλλο: ένα ξένο έργο που μεταφράζεται παραμένει ως περιεχόμενο ένας κόσμος ξένος στο νέο του περίγυρο - έξω από τη γλώσσα που άλλαξε. Ας ξεκαθαρίσουμε τη σκέψη αυτή μ' ένα δικό μας παράδειγμα: Σήμερα διαβάζουμε τον Σαίκσπηρ, τον Γκαίτε και τον Θερβάντες σε αρκετές νεοελληνικές μεταφράσεις. Στις μεταφράσεις αυτές η γλώσσα είναι βέβαια η νεοελληνική, όλες όμως οι άλλες αξίες των έργων κρατούν την ξενικότητα τους. Τι κοινό έχει ο κόσμος του Άγγλου, του Γερμανού και του Ισπανού συγγραφέα με το δικό μας κόσμο; Απελπισμένοι Δανοί πρίγκιπες, σκοτεινές εγκληματικές ψυχές, ιππότες και Δουλτσινέες, Μεφιστοφελήδες και Βαλπούργιες νύχτες... Ο μεταφραστής ενός ξένου έργου ενοφθαλμίζει στο δέντρο του πολιτισμού της πατρίδας του έναν κόσμο οπωσδήποτε αλλότριο. Αυτόν τον ενοφθαλμισμό του αλλότριου τον αποκρούσουν οι αρχαίοι Έλληνες πιο πολύ από ένστιχτο. Με απόλυτη συνέπεια στο δρόμο που τους εχάραξε η μοίρα προτιμούν και εδώ ό, τι ξενικό πάρουν να το ρίξουν στις ρίζες του δέντρου τους, για να προβάλει έπειτα μεταλλαγμένο σε καρπό ελληνικό." (Ιωάννης Κακριδής, Οι αρχαίοι Έλληνες και οι ξένες γλώσσες) |
"Развој хеленског човека је органски, изван сваког страног утицаја; органски се развијао и грчки језик. Није савршен од почетка; од почетка, међутим, крије семење које ће га водити довршавању. Језик микенских Грка, учили га ми данас или не, учили га ми некада или не, једном је затварао унутар себе, у семену, све силе које ће некада креирати језик Софокла и Платона. Иако је грчки песнички језик већ у Илијади и Одисеји био стигао до задивљујућих изражајних могућности, немојмо заборавити да је Хомер један од последњих представника једне епске традиције, која почиње много векова раније. Познатим предхомерским песницима, које је временско одстојање и генијалност песника Илијаде и Одисеје бацило у заборав, грчки песнички језик дугује своје довршење. Њихов труд, све док га нису учинили способним да изрази и најтананије покрете душе, можемо само да замислимо. Што се тиче прозаичног говора, његову неумешност није тешко да потврдимо још и у текстовима писаним у класичној Атини Пелопонеског рата, око 425. године. Једно покољење касније наћи ћемо код Платона атички говор довршен.
Хелени не преводе страна дела као Хетити и Римљани, не зато што не могу, не зато што их презиру, већ зато што, из једног много више несвесног него свесног отпора не желе да узнемире органски развој грчког језика и универзалност грчког света. Превод једног другојезичног рада често приморава преводиоца да у свој језик уводи стране елементе. Језик оригиналног дела не може а да не утиче на језик превода. Много значајније је ипак нешто друго: једно страно дело које се преводи остаје као материја један страни свет у свом новом окружењу - изван језика који је заменило. Да разјасни-мо ову мисао једним нашим примером: данас читамо Шекспира, Гетеа и Сервантеса у задовољавајућим ново-грчким преводима. У овим преводима језик је несумњиво новогрчки, премда све друге вредности радова задржавају своју иностраност. Шта заједничко има свет енглеског, немачког и шпанског писца с нашим светом? Очајни дански принчеви, мрачне злочиначке душе, витези и Дулчинеје, Мефистофелиде и Валпургијске ноћи... Преводилац једног страног дела калеми на цивилизацијско дрво своје отаџбине један свакако отуђен свет. Ово калемљење туђинског древни Хелени одбијају много више из инстикта. Са апсолутном доследношћу на путу који им је судбина трасирала и овде више воле да све страно што узимају, да га бацају у корење свога дрвета, да би се затим појавило измењено у грчки плод." (Јоанис Какридис, Стари Грци и страни језици - превео Дамир Газетић) |
ГРЧКИ АЛФАБЕТ
Данас готово да и нема сумње у то да су Хелени своје писмо добили од Феничана. На то указује облик знакова грчког алфабета, њихов редослед као и називи слова, који у грчком језику немају апсолутно никакво значење (слова су задржала своје феничанске називе, уз минималне измене: алеф - алфа, бет - бета, гимел - гама...). Потврду овога налазимо и у грчкој митологији, где је митски Кадмо, Европин брат и оснивач града Тебе, који је Грцима подарио вештину писања, био Феничанин (према другој митској варијанти, Хелени су свој алфабет добили из Египта, од бога Тота, поистовећеног са грчким Хермесом).
С друге стране, време преноса овог алфабета у Хеладу још увек није могуће прецизно утврдити. Обично се сматра да се то одиграло негде између 1000. и 800. године пре Христа, односно током тзв. "мрачног доба" грчке историје (11-8. век пре Христа).
С друге стране, време преноса овог алфабета у Хеладу још увек није могуће прецизно утврдити. Обично се сматра да се то одиграло негде између 1000. и 800. године пре Христа, односно током тзв. "мрачног доба" грчке историје (11-8. век пре Христа).
Пропаст микенске цивилизације, крајем 2. миленијума пре Христа, означила је и крај линеарног Б писма, којим су ионако били бележени само текстови економске садржине (везани за трговину, рачуне, инвентаре...). Поуздано се зна да линеарно Б, ако се изузме чињеница да је коришћено за писање грчког језика, нема никакве везе са новим грчким писмом, чији се први примери јављају крајем "мрачног доба". За сада, најстарији откривени натписи на грчком алфабету датирају се у 8. век пре Христа (најпознатији су они на тзв. "Несторовом пехару" и крчагу из Дипилона).