АРАМЕЈСКИ ЈЕЗИК

Најстарији натписи на арамејском језику потичу из 10. века пре Христа. Језик се у наредних пар векова уобличава и хомогенизује, различити арамејски дијалекти се унификују, тако да већ од краја 8. века пре Христа можемо да говоримо о постојању општег, званичног арамејског језика, називаног још и класичним или царским.
Језик арамејских племена, која никада нису постигла политичко јединство, постепено је надвладао све остале језике Блиског истока. Овај језик коришћен је још у Новоасирском царству, у државној администрацији и међународној преписци, али и у књижевности, и био је званичан језик Персијског царства све до његовог освајања 331. године пре Христа, када почиње да уступа место грчком језику. Овом, званичном арамејском припадају и библијски текстови - арамејски делови Старог завета - написани највероватније у четвртом (делови Јездре) и другом веку пре Христа (делови Књиге Постања, Јеремије и Данила).
Као административни језик Блиског истока, арамејски је у току тзв. грчко-римске фазе (око 200. пре Христа - око 250. наше ере) потиснут и замењен грчким језиком. У богослужењу и књижевности, међутим, поједини његови дијалекти, попут сиријског, у наредним вековима и даље имају огроман значај.

Семитски језици у првом веку наше ере

Најважнији арамејски дијалекти: класични, библијски, сиријски, кумрански, набатејски, галилејски, самарићански, палестински, мандајски...