ХЕТИТИ
Хетити, који се почетком 2. миленијума пре Христа појављују у областима Мале Азије и северне Сирије, припадају индоевропској групи народа, са језиком чије речи показују доста сличности са речима грчког, латинског, староиндијског и старословенског језика.
Прве хетитске државе јављају се у Малој Азији већ од 19. века пре Христа (цар Анита са престоницом у Неши). Правим оснивачем хетитске државе сматра се цар Лабарна/Табарна (17. век пре Христа) чије име чак постаје синонимом за царску титулу. Крајем 17. века Хатуша постаје престоница Хетитског царства, које тада започиње свој велики успон. Цар Муришилиш I осваја Вавилон око 1595. године пре Христа, али царство после његове смрти захватају немири и Хетити губе освојене територије. Држава се опоравља од почетка 15. века - времена војних похода цара Шупилулијуме. Сукоби између Хетита и Египћана око Сирије обележили су 14. и 13. век пре Христа (чувена битка код Кадеша 1275. године пре Христа). Коначном опадању хетитске моћи у 12. веку пре Христа допринели су напади "Народа са мора", као и војни походи асирских царева. |
ХЕТИТСКИ ЈЕЗИК И ЊЕГОВО ОДГОНЕТАЊЕ
Термин Хетити изведен је из имена којим су они сами називали своју земљу у Анадолији - Хати (ово име остало је од старијег, неиндоевропског становништва Мале Азије). Свој језик, међутим, Хетити су називали нешили ("нешитски"), према древној престоници Неши (Канешу). Одатле и други назив за Хетите - Нешумна ("становници Неше"). Индоевропски језици Анадолије сродни хетитском јесу палајски, који је доста рано, већ до средине 2. миленијума пре Христа, ишчезао, и лувијски језик, широко распрострањен нарочито у западном делу Мале Азије. Као њима сродни језици могли би се навести и ликијски, лидијски, каријски...
Тајне Хетита и њиховог језика дуго су остајале скривене. Француски архитекта Шарл Таксијер био је први модерни истраживач који је, 1834. године, открио хетитске рушевине код Богазкеја. До краја 19. века у Анадолији и северној Сирији уследила су открића великог броја натписа која су сведочила о културној традицији једног народа, за који је енглески асиролог Арчибалд Хенри Сејс (Sayce) 1880. објавио оно што је две године раније тврдио ирски мисионар Вилијам Рајт (Wright), да се ради о библијским Хетитима. Египатски и асирски текстови били су сагласни са овом теоријом (асирски извори често помињу земљу звану hatti, док се у египатским текстовима може наћи ht, од египтолога конвенционално читано као heta). Уследило је ново значајно археолошко откриће - велика дипломатска архива откривена 1887. у египатској Ел Амарни, која је обелоданила и египатско-хетитску преписку вођену на акадском језику, али и два писма писана клинописом на тада непознатом језику. Како се радило о преписци фараона Аменхотепа III и арзавског краља, тајанствени језик назван је "арзавски". Норвежанин Кнудтзон је већ 1902. објавио да је реч, највероватније, о индоевропском језику. Међутим, наишао је на такав отпор да је морао да повуче ову своју тврдњу. |
Археолошка ископавања Богазкеја, древне Хатуше, под вођством немачког асиролога Хуга Винклера започињу 1906. године, и откривају велики број таблица које потврђују да је у питању хетитска престоница. Таблице дипломатске садржине биле су исписане акадским, али је већина била исписана још увек непознатим језиком. Чешки асиролог Бедржих Хрозни успео је да га преведе, потврђујући да је у питању индоевропски језик.
Хрозни, тада професор Бечког универзитета, до кључног открића долази у току Првог светског рата. Регрутован од аустроугарске војске, наставља рад на хетитским таблицама путујући, за потребе истраживања, чак и до Истанбула. Централни део његовог открића, из 1915. године, била је следећа хетитска реченица, написана акадским клинастим писмом: nu NINDA-an ēzzatteni wātar-ma ekutteni. NINDA је био идеограм за хлеб, познат из акадског. Претпоставка је била да је следећа реч облик глагола "јести". Watar је било лако повезати са водом и у том случају би последња реч била облик глагола "пити". Сматрајући суфикс -teni на крају оба глагола ознаком другог лица множине, Хрозни је понудио следећи превод реченице: "Тада ћете јести хлеб и пити воду." Мистерија је била решена и више није било сумње да је реч о индоевропском језику. Хрозни је такође закључио да хетитски припада западној грани индоевропских језика, те да је ближи грчком и латинском него санскриту и староперсијском. |
Након одгонетања хетитских клинописних текстова, остао је проблем хијероглифског писма. Орјентација знакова овог писма упућивала је на правац писања - коришћен је тзв. бустрофедон ("како во оре", односно наизменично смењивање правца писања из реда у ред). Број знакова (око сто) указивао је на силабариј (слоговно писмо), уз коришћење неких логограма и детерминатива. Много је научника радило на дешифровању анадолских хијероглифа, али су коначни кораци учињени тек седамдесетих година 20. века. Данас је општеприхваћено да су хијероглифи били у употреби од 15. до краја 8. века пре Христа и да нису коришћени за писање хетитског већ њему сродног лувијског језика.