КЛИНАСТО ПИСМО
Назив је добило према карактеристичном облику својих знакова чији делови подсећају на клинове (лат. cuneus - клин, па одатле и енглески назив cuneiform, нем. Keilschrift). Сам термин је, највероватније, први употребио Томас Хајд који, у својој Historia religionis veterum Persarum из 1700. године, говори о "dactuli pyramidales seu cuneiformei". Облик знакова клинастог писма последица је материјала који су коришћени при писању: знакови су урезивани тврдим оштрим предметом (обично је то заоштрена трска, које је било у изобиљу на рекама, мада су писаљке прављене и од дрвета, костију, метала...) на мекој површини - влажној глини (повремено и на другим материјалима). Средства и начин писања мењали су се током векова, па треба имати у виду да знакови, нарочито из прве фазе развоја овог писма, немају увек подразумевани "клинасти" карактер. Најстарији записи, пореклом из древног сумерског града Урука, датирају се на око 3400-3200 година пре Христа. Последња забележена употреба клинастог писма припада првом веку наше ере.
ДЕШИФРОВАЊЕ КЛИНАСТОГ ПИСМА
Прве успешне кораке у дешифровању клинастог писма направио је немачки филолог, професор гимназије у Гетингену, Георг Фридрих Гротефенд (1775-1853). Гротефенд је до свог открића дошао ишчитавајући стари персијски натпис изнад капије древне престонице Персеполиса, претпоставивши да је у питању натпис који помиње персијске цареве и то, највероватније, Дарија и Ксеркса. Понудио је гласовне вредности којима се читају имена Ксеркса и његовог оца, уз њихову титулатуру и показало се да је био у праву.
Даљи напредак био је могућ открићем Бехистунског натписа и радом Едварда Хинкса (1792-1866) и Хенрија Роулинсона (1810-1895). Натпис, урезан на једној страни планине код Бехистуна (западни Иран), говорио је о уздизању персијског цара Дарија, и то на три језика: староперсијском, еламитском и вавилонском. Успешно дешифровање староперсијског писма омогућило је даљи рад на вавилонском, што је био кључ за тумачење и других клинастих писама.
|