ЛАТИНСКИ ЈЕЗИК
Латински језик припада латинско-фалишћанској групи италских језика (друга група ових језика, која је обухватала бројне мање дијалекте, је осачко-умбријска) који, опет, припадају великој породици индоевропских језика (ту спадају грчки, келтски, илирски, трачко-фригијски, хетитско-лувијски, германски, словенски, индо-ирански...)
Језик је добио име према Латинима, племену настањеном у истоименој области средишњег дела данашње Италије, Лацијуму (јужно од доњег тока Тибра, источно од Апенина), са Римом као најважнијим градом. Успоном и ширењем Старог Рима, најпре на територији Апенинског полуострва, долази до преовладавања латинског и потискивања осталих италских дијалеката мада се, под њиховим утицајем, али и оних од стране древних Етрураца са севера полуострва као и грчких колониста са југа (Magna Graecia - Велика Грчка), и сам латински језик мењао. Ширење римске државе у доба Републике и Царства условило је огромну распрострањеност латинског језика, који наставља да живи и након пропасти Западног римског царства 476. године (од средњег века као језик науке, богослужења, уметности, али и кроз романске језике који су се развили из народног, говорног латинског: италијански, шпански, француски, португалски, румунски...).
Језик је добио име према Латинима, племену настањеном у истоименој области средишњег дела данашње Италије, Лацијуму (јужно од доњег тока Тибра, источно од Апенина), са Римом као најважнијим градом. Успоном и ширењем Старог Рима, најпре на територији Апенинског полуострва, долази до преовладавања латинског и потискивања осталих италских дијалеката мада се, под њиховим утицајем, али и оних од стране древних Етрураца са севера полуострва као и грчких колониста са југа (Magna Graecia - Велика Грчка), и сам латински језик мењао. Ширење римске државе у доба Републике и Царства условило је огромну распрострањеност латинског језика, који наставља да живи и након пропасти Западног римског царства 476. године (од средњег века као језик науке, богослужења, уметности, али и кроз романске језике који су се развили из народног, говорног латинског: италијански, шпански, француски, португалски, румунски...).
НАСТАНАК ЛАТИНИЦЕ
Латинско писмо настало је прилагођавањем грчког алфабета, који становници Апенинског полуострва преузимају из Велике Грчке (грчких колонија на југу полуострва и Сицилији), а пре свега града Cumae у данашњој јужној Италији. Латини од Хелена узимају 21 слово (без аспирата θ, φ и χ). Капа је, међутим, брзо потиснута од другог безвучног гутурала C, те је остала да се користи само у скраћеницама за KAESO и KALENDAE.
Јак етрурски утицај довео је до тога да ни Латини нису правили разлику између безвучног K и звучног G, па се за бележење оба гласа почео користити знак C. Временом је, додавањем усправне црте, конструисан посебан знак - G, који је на тај начин заменио грчку гаму.
Због прецизнијег писања речи грчког порекла, када већ нису били преузели грчке безвучне аспирате (θ, φ, χ), Латини су били принуђени да својим безвучним T, P, C додају H, пишући тако речи попут THEATRUM, PHILOSOPHIA, SCHOLA. Најзад, за потребе писања грчких речи, у 1. веку пре Христа уводе се још два слова - Y и Z. Тиме је број латинских слова повећан на 23 и он је остао непромењен до краја античког доба.
Почетком средњег века уводи се нови знак који је омогућавао разликовање вокалног U од консонантног V (раније је за оба гласа коришћено слово V, па би се речи које су писане као IVS, VIS, VVA, VINVM читале као ius, vis, uva, vinum...). С овим додатком, број слова латинског алфабета износи 24 и не мења се (мада се од једанаестог века, увођењем слова ј, такође прави разлика између вокалног i и консонантног j).
Јак етрурски утицај довео је до тога да ни Латини нису правили разлику између безвучног K и звучног G, па се за бележење оба гласа почео користити знак C. Временом је, додавањем усправне црте, конструисан посебан знак - G, који је на тај начин заменио грчку гаму.
Због прецизнијег писања речи грчког порекла, када већ нису били преузели грчке безвучне аспирате (θ, φ, χ), Латини су били принуђени да својим безвучним T, P, C додају H, пишући тако речи попут THEATRUM, PHILOSOPHIA, SCHOLA. Најзад, за потребе писања грчких речи, у 1. веку пре Христа уводе се још два слова - Y и Z. Тиме је број латинских слова повећан на 23 и он је остао непромењен до краја античког доба.
Почетком средњег века уводи се нови знак који је омогућавао разликовање вокалног U од консонантног V (раније је за оба гласа коришћено слово V, па би се речи које су писане као IVS, VIS, VVA, VINVM читале као ius, vis, uva, vinum...). С овим додатком, број слова латинског алфабета износи 24 и не мења се (мада се од једанаестог века, увођењем слова ј, такође прави разлика између вокалног i и консонантног j).
A B C D E F G H I K L M N O P Q R S T U V X Y Z
Најстарији натписи на латинском језику потичу с краја 7. века пре Христа. Од изузетног је значаја натпис са римског Форума из око 550. године пре Христа. Први већи натпис на овом језику је из 186. године пре Христа (Senatus consultum de Bacchanalibus).
|
LAPIS NIGER
Смештен у римском Форуму, овај древни споменик исписан је знаковима који представљају један од најстаријих примера латинске писмености, највероватније из 6. века пре Христа.
Текст натписа исписан је у 15 вертикалних редова који иду здесна налево. Услед протеклог времена, као и меканог вулканског материјала камена, текст је прилично оштећен, мање од половине је сачувано али је очигледно да се слова читају одозго надоле, затим одоздо нагоре и тако редом, наизменично. Укратко, текст је исписан бустрофедоном, у стилу грчких архаичних натписа.
Текст натписа исписан је у 15 вертикалних редова који иду здесна налево. Услед протеклог времена, као и меканог вулканског материјала камена, текст је прилично оштећен, мање од половине је сачувано али је очигледно да се слова читају одозго надоле, затим одоздо нагоре и тако редом, наизменично. Укратко, текст је исписан бустрофедоном, у стилу грчких архаичних натписа.